Пре неколико година био сам у Лувру, у Паризу, и један господин из Јапана прошао је поред мене приличном брзином; држао је видео-камеру окренуту ка сликама на зиду. Неколико минута касније мимоишао ме је идући у супротном смеру. Тихо се насмејах, замишљајући сироту јапанску породицу по његовом повратку кући која, јадна, седи прекрштених ногу и „ужива" у овој културној ноћној мори.
Али, господин Јашимото је у праву! Суштина је у сликама. У задивљујућим ремек-делима која прекривају зидове Лувра, зар не?
У децембру прошле године посетио сам дворац „Линдерхоф" у Баварској. Венерина пећина у вртовима дворца је вештачка сталактитна пећина укопана у падину брда, а направљена је према сценографији из првог чина опере Рихарда Вагнера „Танхојзер", и то тачно према његовим сценским упутствима.
Испред пећине је стајао млад филипински пар с телескопским штапом за фотографисање. Они у крупном плану, ремек-дело у позадини. За неколико секунди ту слику су угледали сви њихови пријатељи на супротном крају света. То смо ми, испред фонтане... зар не изгледамо сјајно?
Наравно, додавање гламура у наше животе није ништа ново. „Гламур се појавио на почетку, с египатским вајаром Баком (1300. године п. н. е.) поносно заобљеног стомака као знака просперитета, који стоји поред своје супруге обучене у припијену провидну хаљину", пише историчар уметности Џејм Хол у својој новој књизи „Аутопортрет: Културна историја", а онда имате Дирера – са ондулираном фризуром и у фином оделу – који пише кући из Венеције: „Постао сам господин у Венецији. Мој француски огртач, мој кратки прслук и мој смеђи капут шаљу вам срдачан поздрав." Већина великих сликара направила је један или више аутопортрета. Ван Гог је био један од најплоднијих. То су чинили колико да покажу своју вештину и уштеде на хонорарима за моделе, толико и да покажу свету како добро изгледају. Ту се углавном није радило о нарцисоидности.
У грчкој митологији, Нарцис је био веома поносан младић, али је презирао оне који су га волели. Немеза је приметила такво његово понашање и привукла Нарциса до језера (600 км од Београда), где је видео свој одраз у води и заљубио се у њега, не схватајући да је то само слика. Не могавши да напусти лепоту свог одраза, Нарцис је изгубио вољу за животом. Зурио је у свој одраз све док није умро. Отуда и израз нарцисоидност, опседнутост самим собом и својим физичким изгледом.
Друштвене мреже су унеле револуцију у начин на који људи комуницирају, понашају се и делују једни на друге. У оквиру овог виртуелног простора људи се повезују с другим људима на начин који је досад незабележен по обиму, брзини и нивоу интимности. „Фејсбук" доминира светом друштвених мрежа.
Када посећујем ове друштвене мреже, при чему нисам регистрован ни на једној од њих, осећам се као странац који се сусреће с културом која ми је страна, а ипак фасцинантна. Друштвене мреже су егоцентричне по својој природи. Оне омогућавају људима да се друже са другим људима. Али ми се чини да је њихова главна улога да охрабре људе да другима објаве ко су они. Људи су заиста опседнути собом.
Сходно томе, друштвене мреже су створиле „селфи". Аутопортрети начињени телефонском камером преплавили су „Фејсбук", а асортиман је велики. Најчешћа верзија је варијетет огледала у купатилу, који често приказује људе са уснама напућеним у изразе који подсећају на патку (изглед који се назива „пачје лице").
„Селфији" се хране пажњом јавности и обожавају да буду обожавани. Безброј је разлога због којих људи постављају „селфије", али кључни елемент је лична промоција. А према мом гледању на ствари, лична промоција је једнака себичности. Да ли су „селфији" претња друштву? Не, мислим да нису. Да ли су иритантни? Да!
Најбоље је да окривимо интернет. То би било лако решење. Разлог због кога су људи толико заокупљени самим собом, тако несношљиви и тако привржени својим профилима јесте то што су они производ доба интернета. Интернет их је начинио таквим.
Али није интернет тај који је променио људе, то је урадила њихова неспособност да се обуздају кад је он у питању.
Интернет је онај хамбургер који није требало да наручите, али нисте могли да одолите.
Дакле, да, можемо да окривимо Марка Цукерберга, творца „Фејсбука". Али није он тај који вас тера да једете ту грозну храну. Он ју је изнео на сто, а ми смо ти који одлучујемо да то једемо. Не можете кривити кловна што сте се угојили, то сте ви сами урадили.
„Селфији" су симптом једне бољке која много више забрињава. Не нарцисоидности, већ себичности. Разумем свог 20-месечног унука када верује да свет постоји због њега. Наравно да је тако. Али себичност и недостатак друштвене одговорности су болест данашњице, не „селфији" или интернет. У одличном кафеу у приземљу, моје комшинице, две прелепе младе жене, данас нису размениле ни једну једину реч током оброка, јер су обе биле приковане уз „Фејсбук", али је далеко горе од тога било то што су дувале дим у лице бебе за суседним столом, што су биле непристојне према конобарици и скоро ме срушиле са столице на путу до тоалета...
Али ако погледамо ствар са ведрије стране, селфи-штапови могу да послуже и као громобрани...
